Народна музичка традиција Косова и Метохије представља део свакодневног живота српског народа који се вековима одвија кроз песму, игру и свирку, кроз обреде и народне обичаје. Карактеристике народне музике, по којима препознајемо да је песма са Косова и Метохије, представљају карактеристике њиховог свеукупног живота и разликују се од других области у Србији због начина на који се традиционално живи, говори, ради, весели и тугује, а које су условљене друштвено-историјским приликама у прошлости. Такође, у народу чак постоји мишљење да се певање разликује од села до села у истој области и да сваки певач зна да препозна разлике у певању свог села од суседних, ма како се нама са стране чинило да разлика нема.

Ипак, специфичност народног традиционалног певања на Косову и Метохији је скоро искључиво једногласно певање, односно певање само једне мелодије, док данас у већини осталих крајева Србије углавном доминира двогласно певање. То значи да је на Космету присутно певање у коме се мелодија најчешће изводи солистички или ређе групно (истовремено два певача) али у један исти глас. Зато је мелодија песама са Косова и Метохије гипка и покретљива, и мада невеликог гласовног обима, богата украсним тоновима, који су део традиције једногласног певања, али и оријенталног утицаја у време турске доминације Балканом. Пева се из пуног гласа, веома изражајно, у вишим „светлим“ регистрима, што мелодији даје посебан карактер.

Наш први поуздани мелограф народног певања са Косова и Метохије, и један од најзначајнијих композитора у српској музици 19. века - Стеван Стојановић Мокрањац, забележио је „ ... да наши народни певачи са села не дају готово никад тон савршено чист ... већ га увек, и код сваке строфе другачије, оките ситним шарама и разним грленим и фалсетним (високим) одскоцима ...“ Као да су тиме желели да ублаже и улепшају ону тугу која се чује у садржају, посебно када, како каже Мокрањац, певачи „на крају скоро свију лаганих песама (и обредних и других) и скоро по свим косовским селима, додају по једно дуго „И“ ... Ово је косовско тако тужно и пуно меланхолије, да се по њему самоме може видети како је ту предање о пропасти српској веома дубоко уписано у душу народну“.

Према садржају, песме са Косова и Метохије се, као и у народној поезији и класификацији Вука Караџића, деле на епске (мушке, јуначке) које певају само мушкарци, и лирске (женске) које певају жене, док се песме из игру (оро, коло) изводе заједничким певањем и мушких и женских гласова. Текстови лирских песама најчешће садрже рефрене у виду речи море, мори, које се мелодијски посебно истичу.

Најбројније забележене мелодије са подручја Косова и Метохије, њих око 400, оставио је проф. Миодраг Васиљевић у годинама после другог светског рата, 1946 - 47 г. Највише их је лирских - љубавних и обредних, у оквиру обредних разликују се песме годишњег и песме животног циклуса. Песмама годишњег циклуса прате се сви значајнији празници и послови заједнице током сва четири годишња доба, почевши од зимских коледа (у време Божића) па до јесењих седељки и породичних слава. Песме животног циклуса везане су за важне тренутке у животу појединаца и обичаје које прате рођење, женидбу и смрт (успаванке, свадбарске и сватовске песме, тужбалице).

Песмице које певају деца са Косова и Метохије – једноставне и допадљиве бројалице, разбрајалице ... сличне су онима које певају сва остала деца и Србије и целог света. Такође, део њиховог света су и најразличитије звучне играчке које праве од материјала из своје околине, па се специфични звуци производе на перу црног лука, влати траве, на комаду дашчице – зујаљке, чигре, дугмета на канапу, капице од жира и слично.

Музички инструменти на Косову и Метохији, као и у већини области на Балкану, мешавина су оних пореклом са домаћег тла – као што су свирала, двојнице, гусле и оних оријенталног порекла – зурле (дувачки), гоч или тапан, дарабука (веће и мања варијанта бубња), даире или деф. Најчешће су у комбинацији као инструментална пратња народним играма, а појединачно, солистички, на некима од њих свирају пастири (свирале, двојнице) или се, уз гусле, певају епске песме.

Данас, лепоту и изворност српске традиционалне музике са Косова и Метохије чувају од заборава и негују, свако на свој начин, бројни певачи, изворне и етно-групе и културно-уметничка друштва, углавном у градским срединама, а трајно је уписана и у нашу уметничку музику преко VIII и XII хорске „Руковети“ Стевана Стојановића Мокрањца. Кроз тај свеукупни звук, српска народна музика са Косова и Метохије потврђује да је традиција која и даље живи међу нама, и са којом, кроз различите облике представљања, упознајемо народе широм Европе и света.